U neobaveznoj priči s jednim poznanikom, on me priupita koje ću prezime zadržati kada se budem udavala. “Heh, da li je ovo jedno obično ili test-pitanje?” – odgovorila sam pitanjem. Ono što sam u tom trenutku saznala o njemu jeste da mu je TO PITANJE vrlo bitno, čim ga postavlja, ili barem dovoljno interesantno da na osnovu odgovora može da procenjuje bilo koju devojku. A i može!
Dotaknusmo se i Zakona o braku u našoj zemlji, koji glasi da se “supružnici prilikom sklapanja braka mogu sporazumeti da svaki od njih ili zadrži svoje prezime, ili umesto svog uzme prezime drugog spružnika, ili svom prezimenu doda prezime drugog supružnika, odnosno prezimenu drugog supružnika doda svoje prezime”.
Na balkanskim prostorima muškarci se uglavnom zgražavaju nad idejom da žena zadrži i svoje i muževljevo prezime ili ne-daj-bože da ostavi samo svoje. Obično se takve žene karakterišu kao “opasne” (šta god to značilo) ili se komentariše kako su žene sa dva prezimena “iste”.
Jedan drugar mi je rekao kako nikako ne treba, po njegovom mišljenju, da dodajem na svoje prezime muževljevo, jer su sve žene koje on zna sa dva prezimena “zlo”! Do tada sam mislila da je njegova intelektualna putanja uzlazna. Neretko se dešava da muškarci situacije u kojima žena dodaje njegovo prezime svom ili ostavlja samo svoje doživljava kao omalovažavnje njegove porodice i njega lično, zapravo, kao nedovoljno poštovanje. Iako zakon propisuje da se “supružnici sporazumevaju oko prezimena”, uvek je žena ta čije se prezime dovodi pod znak pitanja.
