“Šta je to čudesno u rakiji? U njoj je suština srpskog bića, najpre radost, zatim svečanost ukusa, zatim bes, samilost, osećanje da je svet dobar i da su svi prijatelji koji je piju.
Na kraju tu je obest, inat i iracionalnost jer usred radosti neko nekog ubode nožem! Rakija je svetlost koja se razliva kroz telo kada se popije. Nezgoda je što se od prve namrštim, a od poslednje napijem”. Ovako je o rakiji pisao čuveni Momo Kapor, neponovljivi romansijer i hroničar našeg naroda. Duboko utkana u naše kolektivno biće, sećanje i identitet ona je zaista “srpska sveta voda”.
Kazan za pečenje rakije zasigurno je bio prvi srpski forum, a samo pečenje prava mala svetkovina. Oko kazana su se domaćini okupljali i uz čašicu, dve ili tri blago zamagljenim očima gledali i planirali budućnost, ali se i sećali prošlosti: uzdignuta čela busajući se u grudi ili blago pognute glave žaleći za onim što je prošlo a što se ne da prežaliti. I o politici se naširoko i nadugačko do duboku u noć raspravljalo pa se neretko dešavalo da domaćini, u žaru debate, osim verbalnig potegnu i poneki drugi argument, ne svojstven kulturi dijaloga i parlamentarne rasprave.
Još se u Srbiji nije rađalo, ženilo, u vojsku išlo, razvodilo, posao započinjao i završavao, umiralo, svađalo se i mirilo, tugovalo i slavilo bez čašice ili čokanja ljute. Komunističke vlasti pokušavale su da ispijanje iz čokanja u kafanama zabrane, “zbog nemogućnosti potpunog održavanja higijene usled njegovog uskog grla” no to im beše zaludan posao. Jedino u njemu do punog izražaja dolazi njena zlatna bolja, čokanj najlepše zvoni kada se njime nazdravlja a “srpska sveta voda” iz njega najlakše pronalazi svoj put – da zagreje stomak i dušu svakom ko je pije.
Ne zna se kada su Srbi počeli da peku rakiju. Pretpostavlja se da su prvi kazani bili napravljeni od pečene gline. Rakija se pekla bez hlađenja i uz puno gubitaka. Domaćini vele da rakija najbolje leži u hrastovoj, dudovoj i bagremovoj buradi. Svaki se kune da je njegova najbolja u selu, da klizi “kao mleko”, da kod njega ne sme da povuče nikakav šmek već da kad je piješ misliš da si zagrizao voćku, da od njegove ujutru ne boli glava.
U narodu je oduvek postojalo verovanje da čašica rakije, ujutru, na prazan stomak osigurava dug život i dobro zdravlje. Skoro je za tu tvrdnju došla potvrda. Ljudi od nauke ovako kažu: “Jedna čašica rakije leči upale unutrašnjeg zida krvnog suda u kome se nalazi masna naslaga, koja može da prouzrokuje pucanje i srčani udar, a takođe usporava stvaranje tromba i ubrzava njegovo razlaganje, ako već postoji.” Ipak, valjalo bi napomenuti i setiti se: jedna čašica je mnogo – ali su dve malo. Dve su čašice lek – treća je otrov.
Autor:
